Laž je,
Da moja sudbina u mojim rukama nije,
Da ne mogu svoje konce vući,
Kako milo mi je
Laž je,
Da nečija tuđa ruka unaprijed će povući Konac,
koji treba za jedan dobar šav Laž je,
I da je taj šav kraj.
Raspori, pa skroji
Svako se svojim šavom vodi I svi držimo krvave igle,
Da što jadnije napustimo životne bine
Jedini konac kojem ne bijah vladar ja,
Konac je moga daha
Tu ništa maleni krojač mogao nije,
Sem da pusti Božije krojenje
Nije mi rekao
Nije me pitao
Koliko puta će me bosti neiskustvo tkanja,
Ali znao je da neću odustati od malenog krojača
Ne mogu Bože skrojiti duše kao ruke tvoje,
Ali mogu konce pretvoriti u uzde svoje
Ja znam da su kad-kad nesigurne Životne vode,
Ali moje oči umiju da plove
I da kroz iglu konac provuku
I da odijelo čovjeka obuku.
